Bez izlaza

Rotari klub Niš-Medijana je krajem 2017. i početkom 2018. godine održao drugi po redu konkurs za kratku neobjavljenu priču na slobodnu temu, Zavrti točak 2, na koji se do zatvaranja konkursa prijavilo nešto više od 280 učesnika iz Srbije, celog regiona, kao i iz Kanade, Japana i Norveške. Među objavljenim pričama nalazi se i moja priča, Bez izlaza.

BEZ IZLAZA

Zoran Nikolić

„Aaaaah! Do đavola! Do đavola!!!“

Bio je besan, iznemogao, premoren, promrzao. Kiša je lila već danima. Hladan vetar je jasno pokazivao da se i pozna jesen polako približava svom kraju, a miris zime i snega već se osećao u vazduhu. Nije znao šta da radi. Gde god bi se okrenuo, oko njega bi bila samo nepregledna mračna šuma, natopljena dosadnom kišom i obavijena mirisom opalog lišća. Trula debla su se još oslanjala na džinovska stabla, dok se voda slivala niz grane i pravila bare svuda po šumi. Pogled u daljinu ne bi otkrivao ništa: šuma je bila svuda, dokle god je pogled sezao. Noć je donosila još teže muke, kad god bi se videle svetlucave oči u mrklom mraku ili kad bi u blizini pukla neka grančica.

Već je počeo da gubi pojam o vremenu. Više nije bio siguran ni koliko je meseci proveo u ovoj, sada je već bio siguran, ukletoj šumi. Izgledalo je kao da ovo gorostasno drveće raste ka nebu u svim pravcima. Veći deo vremena ništa se nije čulo, osim stalnog laganog vetra koji je šuštao kroz veličanstvene krošnje. Poneka ptica bi se čula, ali bi brzo odletela dalje. Nekoliko puta je video lisicu, ali je gusto šipražje hitro skrivalo njeno vitko telo.

Potpuno utučen, razmišljao je o vremenu provedenom u šumi. Kada se pre nekoliko meseci probudio, bio je svestan samo da ga okružuje stoletno drveće. Nije osećao nikakav bol, ali je bio ošamućen, nesvestan kako je dospeo u tu šumu. Da li ga je neko negde napao, pa ga je doneo ovde? Ako jeste, zašto je to uradio? Iako se nije sećao života pre buđenja u šumi, bio je siguran da nikada u životu nije uradio nešto što bi za posledicu moglo imati napad na njega. Možda je bio opljačkan?

Prvi dan je proveo u potpunom mirovanju, jer nije znao da li je povređen. Pokušavao je da mirno leži, da se što bolje odmori i prikupi snagu. Dan je bio prijatan, poneki sunčev zrak se probijao, a vetar je donosio udaljene mirise sveže pokošene livade. Osećao je da mu se svakim trenutkom vraća snaga.

Ni sledećih nekoliko dana nije nigde žurio. Bio je siguran da njegov napadač nije želeo da gubi ni vreme ni svoju snagu, tako da ga je verovatno ostavio blizu nekog puta. Uostalom, ko bi se toliko mučio i nosio svoju žrtvu negde daleko u šumu? Međutim, bilo mu je čudno što se nije čuo nikakav automobil, kamion ili autobus. Ako se ne čuju, onda verovatno i nije baš tako blizu puta, a to nikako nije bilo dobro.

Iako je nekako uspevao da utoli glad i žeđ, strepnja je polako počinjala da se širi. Shvatio je da na sebi nema nikakve rane ili povrede, pa je počeo da sumnja u mogućnost da je bio napadnut i ostavljen u šumi. Sve više je verovao da se jednostavno zaputio u šetnju šumom, pa da je zalutao. To mu je delovalo logično, jer je osećao da zaista voli prirodu i šumu. Taj osećaj ga je učvrstio u stavu da se verovatno nekako izgubio u ovom veličanstvenom zelenilu. I dok je tako pokušavao da se priseti da li je ranije odlazio na šetnje ili se možda bavio i planinarenjem, shvatio je da i ova teorija ima jedan važan minus: sigurno ne bi u ovakvu šetnju krenuo bez ikakve opreme, a nigde u svojoj blizini nije video ništa što bi ličilo na opremu za boravak u prirodi. Nemogućnost da shvati kako se ovde našao potpuno ga je dotukla. Mrak je padao, a sa zalaskom Sunca i temperatura je postajala sve niža.

Kada su ga prvi zraci jutarnjeg Sunca malo ugrejali, shvatio je da je sneg počeo da pada. Sneg i sunce – bio je to prelep prizor, za svakoga ko nije izgubljen u nepreglednoj šumi! Iako je imao utisak da je nekada ranije verovatno voleo i sneg, sada je bio potpuno užasnut. Znao je da mu sneg neće pomoći da se izbavi iz ove šume, a da će ga glad i žeđ sve češće moriti. Dok su ga crne misli okupirale i bacale u potpuni očaj, shvatio je da negde u daljini čuje glasove. Glasovi su bili nejasni, udaljeni, pa je bilo teško odrediti sa koje strane dolaze. Panično i unezvereno je pokušavao da shvati odakle čuje te ljude, ali uprkos svim naporima nije uspeo da ih vidi, niti su oni čuli njega. Ah, kako je to bila užasna noć. Znao je da je propustio veliku priliku da se izvuče iz uklete šume, ali jednostavno nije mogao da učini ništa više. Nadao se da će narednih dana ta grupa ljudi opet proći tim delom šume, da će tada uspeti da ih vidi, da će ga konačno izvući iz ove preduge noćne more. Nadao se, ali uzalud – prošla je cela ledena zima, a on nije uočio ni jednog čoveka. Ni jednog jedinog, a prošlo je nekoliko hladnih, mračnih meseci.

Dani su postajali sve duži i topliji, Sunce je grejalo promrzlu zemlju, a biljke i sitne životinje su se sve češće pojavljivale. Konačno je bilo lakše rešiti se one užasavujuće gladi i žeđi, a i toplota je prijala. Bio je siguran da će sada konačno naći ljude ili da će videti neki put, nekakvu stazu, možda dim u daljini. Ali, ništa se nije desilo. Video je opet jednu lisicu, video je ponovo i poneku pticu, nekoliko žaba je šmugnulo pod opalo lišće kada ih je uočio, ali nije video ni jednog čoveka, ni jedan put, nigde nije bilo dima. Iako je mislio da će proleće biti na njegovoj strani, guste krošnje drveća su mu samo smanjivale vidokrug, pa se panika ponovo javljala.

Dolazak leta nije mu bio od koristi. Naprotiv, sada su se udružile velika vrućina i nedostatak vode. Žeđ ga je mučila, toliko da je nekoliko puta pomišljao da prekrati svoje muke. Ipak, uvek bi se pojavio neki tračak nade, nešto što bi ga nateralo da ne posustane, da pokuša da pregura još jedan dan. I još jedan, i još jedan, i još jednu nedelju, i još jedan mesec. Vreme je prolazilo, a u šumi se i dalje nisu mogli čuti ljudski glasovi. Nije mogao da shvati gde se nalazi, koja je to šuma toliko velika da njome ne prolazi ni jedan čovek. Činjenica da je i životinja bilo malo sve više ga je uveravala da je u pitanju zaista ukleto mesto, šuma kojoj nema kraja.

Svakim danom mu je bilo sve teže. Za divno čudo, nije osećao preteranu iznemoglost, a sa dolaskom jeseni i vode je bivalo sve više. Da, bilo je i sve hladnije, ali to mu nije mnogo smetalo, već je navikao na to. Sviđalo mu se što je šuma postala žuta, a opalo lišće je šuštalo i unosilo neki prijatan, smirujući osećaj. Voleo je da se smiri i da svu pažnju usmeri na neko drvo u blizini. Sviđala mu se ta rapava kora, snažne grane koje su iznosile lagane listiće visoko, visoko, što bliže blagotvornoj sunčevoj svetlosti. Često je bio zamišljen i konačno mu je bilo prijatno u ovoj nesvakidašnjoj šumi.

Misli su mu lutale dok je pokušavao da se usredsredi na zelene iglice drevnog bora. Gledao je to moćno drvo, verovatno jedno od najstarijih u celoj toj šumi i mislio kakve bi sve priče taj bor imao da podeli sa njim i drugim slučajnim prolaznicima. Odjednom, raspoloženje mu se pokvarilo, a strah se uvuče u njegove misli. Počeo je da se svađa sam sa sobom: „Sa kojim slučajnim prolaznicima? Ne budi lud, zar nisi svestan da si za sve vreme u ovoj prokletinji od šume ljudske glasove čuo samo jedan jedini put? Nemaš razloga da očekuješ da ćete iko ikada naći! Ostaćeš ovde zauvek, zaboravljen i sam. Ako te je neko i tražio, do sada je već sigurno odustao! Niko te se više i ne seća. Uostalom, ni sam se ne sećaš ko si i šta si, zašto bi se drugi mučili da razmišljaju o tebi?“ Imao je utisak da se cela šuma trese od njegovih rečenica punih očaja i straha. Zastao je na trenutak, pomislivši da ga je možda neko čuo i da ga sada doziva, dok užurbano korača ka njemu. Ćutao je i osluškivao. Ništa se nije čulo, nigde se ništa nije pomeralo, čak ni vetar nije šuštao žutim lišćem. Opet je pobesneo na sebe: „Šta ti je?“, urlao je. „Budalo jedna, i dalje misliš da će neko doći po tebe? Toliko si vremena proveo u ovoj šumi, a koliko si ljudi za to vreme sreo? Neka, neka, nemoj da se mučiš, ja ću da ti odgovorim: nisi sreo nikoga! Ni jednog čoveka! Jednom si čuo glasove u daljini, ali da li si tada uspeo da nađeš nekoga? Čekaj, pusti da ti ja opet odgovorim: ne, ni tada nisi našao nekoga. Nisi našao čak ni tragove tih ljudi!“

Bes ga je obuzimao, jer je znao da je nemoćan, da ne može da uradi ništa, a da je ipak uradio sve što je bilo u njegovoj moći. Mrzeo je i sebe i rapavu koru drveta koje je gledao i zelene iglice stoletnog bora i njegove šišarke. Ceo svet mu se rušio, nije video izlaz, nije video ništa što bi umanjilo njegovu gorčinu, nije mogao da se pomiri sa činjenicom da će još jednu zimu provesti u ovoj avetinjskoj šumi, okružen hladnoćom, snegom i blatom. Bilo mu je dosta svega, ubedio je sebe da više nema svrhe mučiti se.

„I dalje očekuješ da ćeš naći izlaz? Ne nadaj se, bolje ti je“, tužno je razmišljao. Osećao je da je to kraj, da je došlo vreme da popusti. Znao je da će morati da prihvati neizbežno, iako je oklevao. Stresao se, nervozno mašući svojim granama, dok je njegovo lišće, odavno žuto i povelo, počelo da opada svuda oko njega, stvarajući jesenji šumski tepih. Ptica, koja je do tada ceo dan dremala u njegovoj krošnji, nezainteresovano je odletela dalje.

— KRAJ —